Od mojih dosadasnjih tekstova mogu samo da se pohvalim sa pesmicama koje sam pisala u periodu od moje sedme do desete godine i koje su odusevile moje ucitelje,komsije i porodicu.
Mogu da kazem da sam bila vrlo talentovana kako za poeziju tako i za sastave i slobodne tekstove koje sam davala mojoj uciteljici.
Kako sam bivala starija i dalje sam imala zelju da ponekad uzmem papir i olovku i napisem nesto, ali zbog nedostatka motivacije, pa rekla bih i zbog nedostatka samopouzdanja obicno bi ti tekstovi zavrsili pocepani u kanti za smece.
Oduvek sam se odvajala na neki nacin od okoline, zbog toga i danas cesto budem neshvacena,samim tim i razocarana i to vrlo lose utice na mene.
Naravno uzivam i ja u dugim ispijanjima kafe sa drugaricama uz po koji trac, ali teme o kojima zelim da razgovaram uglavnom pricam sama sa sobom.
Dok su moje drugarice izlazile i provodile se ja sam uglavnom pre birala da procitam dobru knjigu.
Nikada nisam imala veliko drustvo , bila sam uvek dobar djak, postovana od strane nastavnika, pa i ucenika jer sam uvek bila raspolozena da im pomognem oko gradiva. Ali i pored svega toga bila sam uglavnom depresivna, povucena u sebe i bez samopouzdanja.
Uvek sam bila skromna i ne mogu reci da mi je nesto falilo u zivotu, mozda samo malo 'vetra u ledja' da ne posustajem i ne odustajem od svojih ciljeva, jer ni jedan od njih koje sam sebi zacrtala u srednjoj skoli nisam ispunila.
Uspela sam da stvorim radne navike,na sta sam ponosna.
Radila sam bilo koju vrstu postenog posla kako bi bila samostalna, od njive do kancelarije.
Sad sedim sama u stanu cekajuci decka sa kojim zivim da dodje sa posla.
Prosli smo mnogo kriznih situacija u vezi, za koje verujem da sam uglavnom ja kriva.
Pre godinu dana uspela sam da sredim sve svoje probleme iz detinjstva, bila sam nasmejana, puna samopouzdanja, motivisana,jednostavno sam zracila pozitivnom energijom i svima je bilo prijatno u mom drustvu.
Kako je to sve nestalo? Zasto ne mogu da se pokrenem?
Poslednjih par meseci pamtitm po suzama, nezadovoljstvom, besom i svadjama sa mojim najmilijima.
I sada dok pisem svoj prvi post ne mogu da se pohvalim dobrim raspolozenjem ali mogu da kazem da sam spremna za promenu i da ponovo pronadjem sebe.
Ne sutra, ne za par dana, odmah sad, od ovog trenutka.
Niko ne moze da Vam pomogne kao sto mozete Vi sami sebi da pomognete.
Da su psihijatri pravi izbor po meni je velika zabluda.
Psihijatar je neko ko ce mozda vasu situaciju da Vam predstavi iz drugog ugla, da Vam da dobar savet, ali ako covek sam ne odluci da uradi bolje za sebe, da se promeni i da resi svoje probleme tu ne mogu da pomognu svi psihijatri ovog sveta zajedno.
Uzela sam papir i olovku, napisala svoje probleme, iz toga sam uspela da zakljucim sta je razlog sto sam demotivisana i zacrtala sam sebi nove, realne ciljeve.
Rekoh sebi, moras da si pronadjes novi hobi, nesto sto ce da ti ispuni bar 2h dnevno.
Blog je prava stvar!
I evo, pomalo nesigurno, pisem svoj prvi post.
Mozete zakljuciti na osnovu ovog testa kakva ce biti tema mog bloga...Neka bude da je to moj licni dnevnik :)
Toliko za pocetak , lepo provedite dan :)
Mogu da kazem da sam bila vrlo talentovana kako za poeziju tako i za sastave i slobodne tekstove koje sam davala mojoj uciteljici.
Kako sam bivala starija i dalje sam imala zelju da ponekad uzmem papir i olovku i napisem nesto, ali zbog nedostatka motivacije, pa rekla bih i zbog nedostatka samopouzdanja obicno bi ti tekstovi zavrsili pocepani u kanti za smece.
Oduvek sam se odvajala na neki nacin od okoline, zbog toga i danas cesto budem neshvacena,samim tim i razocarana i to vrlo lose utice na mene.
Naravno uzivam i ja u dugim ispijanjima kafe sa drugaricama uz po koji trac, ali teme o kojima zelim da razgovaram uglavnom pricam sama sa sobom.
Dok su moje drugarice izlazile i provodile se ja sam uglavnom pre birala da procitam dobru knjigu.
Nikada nisam imala veliko drustvo , bila sam uvek dobar djak, postovana od strane nastavnika, pa i ucenika jer sam uvek bila raspolozena da im pomognem oko gradiva. Ali i pored svega toga bila sam uglavnom depresivna, povucena u sebe i bez samopouzdanja.
Uvek sam bila skromna i ne mogu reci da mi je nesto falilo u zivotu, mozda samo malo 'vetra u ledja' da ne posustajem i ne odustajem od svojih ciljeva, jer ni jedan od njih koje sam sebi zacrtala u srednjoj skoli nisam ispunila.
Uspela sam da stvorim radne navike,na sta sam ponosna.
Radila sam bilo koju vrstu postenog posla kako bi bila samostalna, od njive do kancelarije.
Sad sedim sama u stanu cekajuci decka sa kojim zivim da dodje sa posla.
Prosli smo mnogo kriznih situacija u vezi, za koje verujem da sam uglavnom ja kriva.
Pre godinu dana uspela sam da sredim sve svoje probleme iz detinjstva, bila sam nasmejana, puna samopouzdanja, motivisana,jednostavno sam zracila pozitivnom energijom i svima je bilo prijatno u mom drustvu.
Kako je to sve nestalo? Zasto ne mogu da se pokrenem?
Poslednjih par meseci pamtitm po suzama, nezadovoljstvom, besom i svadjama sa mojim najmilijima.
I sada dok pisem svoj prvi post ne mogu da se pohvalim dobrim raspolozenjem ali mogu da kazem da sam spremna za promenu i da ponovo pronadjem sebe.
Ne sutra, ne za par dana, odmah sad, od ovog trenutka.
Niko ne moze da Vam pomogne kao sto mozete Vi sami sebi da pomognete.
Da su psihijatri pravi izbor po meni je velika zabluda.
Psihijatar je neko ko ce mozda vasu situaciju da Vam predstavi iz drugog ugla, da Vam da dobar savet, ali ako covek sam ne odluci da uradi bolje za sebe, da se promeni i da resi svoje probleme tu ne mogu da pomognu svi psihijatri ovog sveta zajedno.
Uzela sam papir i olovku, napisala svoje probleme, iz toga sam uspela da zakljucim sta je razlog sto sam demotivisana i zacrtala sam sebi nove, realne ciljeve.
Rekoh sebi, moras da si pronadjes novi hobi, nesto sto ce da ti ispuni bar 2h dnevno.
Blog je prava stvar!
I evo, pomalo nesigurno, pisem svoj prvi post.
Mozete zakljuciti na osnovu ovog testa kakva ce biti tema mog bloga...Neka bude da je to moj licni dnevnik :)
Toliko za pocetak , lepo provedite dan :)
